Ovo je jedan od onih klubova za koji mnogo ljudi sa naših prostora navija. Ovo je takođe klub koji podržava i Del Boy Trotter. Otac Rodney Trotter-a je rekao da će Millwall osvojiti kup. Malo im je falilo da to i učine maja 2004. godine ali ih je u tome sprečio veliki Manchester United (3:0), ali hajdemo redom.
FC Millwall nam dolazi iz jugoistočnog Londona tačnije iz New Cross-a. O samom Londonu neću trošiti mnogo reči, samo ću reći da je to glavni grad Engleske, i da ima oko 8.600.000 stanovnika.
Fudbalski klub Millwall osnovan je 1885. godine od starne lučkih radnika koji su dolazili iz Škotske tako da su dresovi kluba tradicionalno plave boje.
Puno ime: Millwall Football Club
Nadimci: The Blades, Red and White Wizards, Red and White Army
Osnovan: 22. Mart 1889.
Kapacitet: 32.704
Svoju prvu sezonu su igrali pod imenom "Millwall Rovers" na stadionu "Gengall Road". Četiri godine kasnije menjaju ime u "Millwall Athletic" i pod tim imenom igraju dva polufinala FA CUP-a. Svega par godina kasnije sele se na novi stadion "The Den", i tu ostaju pune 83 godine. Svoje današnje ime nose od 1920. godine kada su iz svog imena izbacili reč "Athletic".
Za vreme drugog svetskog rata igraju finale Ratnog Kupa (Millwall - Chelsea) kome je pristustvovalo 90.000 gledalaca. Tokom ratnih godina mnogi klubovi ostaju bez igrača koji su stradali u ratu, a Millwall je to najviše osetio na svojoj koži. Sam stadion je pretrpeo ratna razaranja 1943. godine tako da su bili prisiljeni svoje utakmice igrati na stadionu drugih klubova.Na svoj stadion se vraćaju u februaru 1944. godine kada je stadion kompletno renoviran zahvaljujući volonterskom radu svojih pristalica.
Naredne godine ne donose ništa bolje rezultate jer klub sve vreme tavori u nižim ligama. Sve je tako bilo do 1988. godine kada su zahvaljujući svom dvojcu Teddy Sheringamu i Tony Cascarinu dočekali i taj dan da igraju u eliti. Pomenuti dvojac je postizao u proseku po 25 golova u naredne dve sezone, ali ni to im nije pomoglo da se duže zadrže u eliti. Nakon dve godine vraćaju se u drugu ligu.
Nakon 16 godina, tačnije maja 2004. godine igrali su svoje prvo finale FA CUP-a protiv Manchester United-a na Millennium Stadionu u Kardifu. Crvenim Đavolima je to bio 16. put da igraju finala FA CUP-a i do tada su isti osvajali 10 puta. Za lavove je to bilo prvo finale a do tada su tri puta stizali do polufinala (1900., 1903., 1937. godine). Ekipa Man Utd je bila bolja u ovom duelu i kada se setimo da su tada za Đavole igrali Nistelrooy, Cristiano Ronaldo, Ryan Giggs ... rezultat od 3:0 je sasvim realan.
Za razliku od drugih klubova koji se takmiče u ovom ili nižim rangovima takmičenja Millwall poseduje nešto na čemu mu mogu pozavideti i najveći fudbalski klubovi planete.Pogađate, to su navijači. Sem samih navijača u Engleskoj malo ko voli ovaj klub. Za to fanovi Millwall-a ne mare mnogo. “No One Likes Us We Don’t Care” (Niko nas ne voli i nije nas briga) je stih iz pesme Roda Stewarta a ujedno i slogan navijača.
Važe za najveće huligane na ostrvu. Prvi nered na stadionu su izazvali pre više od 100 godina, tačnije 1906. godine na utakmici protiv najomrženijeg kluba West Ham United-a. Tadašnje novine su pisale da su se problemi nazirali od prvog minuta utakmice. Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka neke utakmice su igrali bez publike.
The Bushwackers je ime navijačke grupe koja se zove po vojnicima iz američkog građanskog rata koji su bili zaduženi isključivo za zasede. Oni su "patentirali" oružje "Millwall cigle" sa kojima su batinali pristalice drugih timova (pravilo se od mokrih novina koje se smotaju).
Istorija netrpeljivosti navijača Millwall-a i West Ham-a traje više od 100 god, pa čak i duže od osnivanja samih klubova. Postojala su dva brodogradilišta i među samim radnicima uvek je vladala ljubomora i zavist. Posle nekog vremena i osnivanja ova dva kluba jedni su se okupili oko "lavova" a drugi oko "čekićara". Rivalitet ova dva kluba je neverovatan pa se smatra jednim od najvećih u Engleskoj pa čak i u svetu. Pristalice oba kluba su činili siromašni radnici, ali ipak za Millwall su navijali ljudi koji su bili na rubu egzistencije pa je odlazak na stadion bio jedna lepa stvar koja im se dešavala.
Neredi na stadionu su bili učestali pa je tako 1967. godine na utakmici protiv Aston Vile napadnut i sam sudija. Posle toga fudbalski savez Engleske je naložio čelnicima kluba da podignu žičanu ogradu koja će fizički razdvojiti publiku od samog terena. Danas nema toliko ispada od strane navijača kao što je bilo ranije. Na sreću, više se ne gađaju pikado strelicama kao što su to nekada radili. Danas se ne dešava da neko od navijača strada na utakmici ova dva kluba, tenzije su prisutne kao i mržnja među navijačima ali se sve uglavnom završava na tribinama pogrdnim rečima i sa nekom pesmom specijalno sročenom za one druge.
Boja dresa:
Dresovi su tradicionalno plave boje. Prvih 50 godina su nosili tamniju varijantu plave boje sličnu škotskoj zastavi.
Oprema iz sezone 1885-1886
Oprema iz sezone 2015-2016
Neke zamimljivosti:
- Najveća pobeda koju je klub ostvario bila je protiv Torquay United-a 29. avgusta 1927. godine. Konačan rezultat je glasio 9:1;
- Najveći poraz koji su pretrpeli, desio se u utakmici protiv Aston Ville.Rezultat je bio 1:9;
- Najveća poseta na stadionu (48.762) bila je na utakmici FA CUP-a protiv Derby County-a februara 1937. godine;
- Igrač sa najviše nastupa: Barry Kitchener odigrao je 596 utakmica u periodu od 1966-1982. godine;
- Igrač sa najviše pogodaka: Neil Harris je postigao 136 golova na 380 utakmica;
O ovom klubu se može napisati jos mnogo toga ali da malo izmenimo reč Del Boy-a.
Sledeće godine u ovo vreme mi ćemo osvojiti FA CUP.
